Moja prica – odlazak u Ameriku

Još dok sam bio na početku srednje škole, video sam razne oglase na TV-u i po novinama, gde su razne agencije omogućavale učenicima srednjih škola da idu na jednu godinu u Ameriku i tamo idu u školu. To mi je odmah delovalo veoma primamljivo, tako da sam se još više raspitao o tome. Imao sam sreće da sam veoma brzo kod nas naleteo na predstavnika jedne strane agencije za razmenu studenata. Inače u pitanju je bila svetska agencija za razmenu studenata – “ASPECT Foundation”. Posle nekoliko razgovora, odluka je pala – idem u USA! :-)

Naravno, nisam mogao tek tako jednostavno da odem, već sam morao da prođem neke testove, i uglavnom su se ti testovi ticali znanja engleskog jezika i slično. Sa engleskim nisam imao problema, jer sam ga učio još od drugog razeda osnovne škole, išao sam na tečaj engleskog jezika.

Kada sam predao sve papire, svoju celokupnu aplikaciju, prošlo je par meseci do trenutka kada sam konačno saznao gde idem. Na moju sreću, agent iz agencije mi je saopštio da idem u Kaliforniju! Dakle, mooja porodica je bila iz jednog grada u Kaliforniji koji se zove Paso Robles.

mapa1

Dakle, Zapad Amerike, Kalifornija. Paso Robles se nalazi otprilike na pola puta između Los Angelesa i San Franciska. Bio sam presrećan, “Wow – California čoveče!” :)

Tako da sam se ja, sa svojih 18 godina zaputio sam u beli svet, što se kaže. Put do Amerike je bio dug i zamoran. Leteo sam iz Beograda do Amsterdama (2 sata), pa iz Amsterdama do Los Angelesa (11 sati letenja). Znači ja sam prošao kroz sve moguće vremenske zone, i sećam se kada sam stigao na aerodrom u LA, da mi se veoma spavalo, jer je to inače bilo vreme za spavanje, a tamo je bilo negde oko 2 popodne :) Iz Los Angelesa sam dalje hvatao vezu do San Louis Obispa (1 sat leta), grada gde me je čekala moja porodica.

Susret sa porodicom je bio za pamćenje. Sećam se da su došli svi oni da me sačekaju, dakle, muž i žena i njihovo troje dece (2 sina i ćerka). Čak su doveli i dečaka iz komšiluka koji se družio sa tim jednim njihovim sinom. Sad sam se setio, došao je i dečko od ćerke.

usa1

Prvi kontakt je bio neverovatan, odmah su me zagrlili, to je inače klasika u Americi, nije rukovanje kao kod nas :) Sećam se da mi je jedan kofer bio zagubljen još u LA, tako da je moja “host mom” se malo raspitala oko toga na tom aerodromu u San Luis Obispu i to je to, krenuli smo kući. Mislim, mojoj novoj kući.

Sećam se da su me prvo pitali kako se izgovara moje ime, pošto oni ne mogu da izgovore slovo “R” kao što ga mi izgovaramo, već drugačije, znate već. Tako smo putovali kolima nekih sat vremena do Paso Robles-a.

Kod kuće je tek bilo iznenađenje, na garaži su velikim slovima napisali “Zoki, Welcome to America” :) Izgledalo je strava… Samo što sam ja bio veoma umoran, ali sam nekako izdržavao. Večerali smo klasični američki obrok – McDonalds, doneli su kući i to smo jeli. Sećam se čak da sam odigrao i jednu partiju basketa sa jednim od mojih “host brothers-a”. Znači onako umoran ja sam igrao basket, i dan danas se čudim…

Sledećeg dana odmah su me odveli u razgledanje grada, video sam i školu koju sam pohađao, bili u shoppingu itd… I tako, u narednim danima sam se polako privikavao na raznorazne promene od kojih su mi neke teško pale, a na neke sam se vrlo lako privikao.

DCP00248

Tako je počeo moj desetomesečni boravak u Američkoj porodici u USA…

Pročitajte dalje kakvo je školovanje u Americi.